Prezime i Identitet: Tradicija, Lični Izbor i Moderni Brak

Pitanje prezimena u braku, naizgled jednostavno, otvara burne debate koje dotiču same temelje našeg identiteta, porodičnih tradicija i društvenih očekivanja. Da li zadržati svoje, uzeti partnerovo, dodati ga ili pak izmisliti nešto sasvim novo? Iza svake odluke stoji čitav svet ličnih vrednosti, emotivnih vezanosti, pa čak i birokratskih razmatranja. Ova tema je mnogo više od puke formalnosti - ona je ogledalo u kome se reflektuju naša shvatanja o porodici, tradiciji i ličnoj slobodi.

Istorijski kontekst: Odakle su uopšte "trajna" prezimena?

Često se govori o vekovnoj tradiciji prenošenja prezimena s kolena na koleno, ali istorijska činjenica je drugačija. Na ovim prostorima, trajna prezimena uvedena su tek pre oko 160-170 godina, za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića. Pre toga, prezimena su se često menjala generacijski, po pravilu po imenu dede (patronimično). Komšije su mogle da imaju isto prezime jer im se deda zvao isto, a da pri tome nisu bili u krvnom srodstvu.

Poreklo prezimena je raznoliko kao i sam narod. Nastajala su po zanimanju (Kovačević, Torbica, Lončar), ličnim osobinama (Brkić, Ćosić), mestu porekla (Sremac, Erdeljanović), ili čak po nadimcima koji su ponekad bili prosta "zayebancija" komšiluka. Čuvena primera dinastija govore mnogo: Miloš Obrenović se rođen prezivao Teodorović, a Karađorđevići su pre nosili prezime Petrović. Dakle, sama istorija pokazuje da su prezimena bila podložna promeni i prilagodavanju, daleko od nepromenljivog kamena tradicije.

Šta prezime zaista predstavlja? Simbol, geni ili puka navika?

Za neke je prezime nešto mnogo dublje od reči u ličnoj karti. Ono predstavlja vezu sa precima, nasleđem i krvlju. "Ja potičem od tih ljudi, imam njihovu krv, gene, neke od njihovih osobina... meni nije jasno da neko ne drži do tih stvari", ističu zagovornici ovog stava. Prezime je vidljivi znak kontinuiteta, način da se očuva sećanje na one koji su došli pre nas, posebno u vremenima kada se o porodičnoj istoriji malo zna.

Sa druge strane, mnogi ističu da je veza sa porodicom mnogo kompleksnija od samog prezimena. "Porodicna imovina teško da je preživela komunizam a posle i kapitalizam, prezimena su bila podložna promenama... a to je jedino što ti kao potomak zaista nasleđuješ", primećuje jedan sagovornik. Ljubav, vrednosti i karakter ne nose se u prezimenu, već se prenose kroz odgoj i zajedničko iskustvo. Pored toga, svako od nas nosi gene na stotine predaka sa obe strane, pa je fokusiranje samo na jedno prezime po očuvanoj patrijarhalnoj liniji donekle proizvoljno.

Za treću grupu, reč je jednostavno o navici i ličnom identitetu. "Nisam zadržala prezime zbog zahvalnosti tati ili produženja loze... jedini razlog je što sam navikla da se tako zovem i prezivam", kaže jedna učesnica debate. Prezime postaje sastavni deo ličnosti tokom decenija, i promena može da se oseti kao gubitak dela sebe.

Četiri puta: Zakonske mogućnosti i lične dileme

Zakon danas nudi fleksibilnost, što otvara prostor za lični izbor, ali i za nesuglasice. Parovi se suočavaju sa četiri osnovne opcije:

1. Žena uzima muževljevo prezime. Tradicionalni izbor koji i dalje dominira. Za neke je to lep, simboličan čin udruživanja u jednu porodicu pod zajedničkim znakom. Za druge podseća na vremena kada je žena smatrana "vlasništvom" koje menja vlasnika.
2. Žena zadržava svoje devojačko prezime. Sve češći izbor, motivisan željom za očuvanjem ličnog i profesionalnog identiteta, lakoćom (izbegavanje birokratije), ili jednostavno nesklonošću ka tradiciji.
3. Žena dodaje muževljevo prezime svom. Kompromisno rešenje koje omogućava da se očuva veza sa porodicom porekla, a istovremeno usvoji simbol novostvorene zajednice. Međutim, može dovesti do dugih i komplikovanih imena, što je za neke praktičan problem.
4. Oboje uzimaju prezime jednog od partnera ili pak neko sasvim novo. Najređa opcija, koja zahteva najviše dogovora i hrabrosti da se suprotstavi konvenciji.

Pravi izazov nastaje kada partneri imaju različita osećanja i očekivanja. Kako je jedna učesnica iskreno podelila: "Kad sam mu predložila da i dete nosi moje prezime, stidljivo je priznao da ipak nije baš toliko liberalan." Ovo otkriva da i kod naizgled modernih parova, duboko ukorenjena osećanja o nastavljanju "loze" mogu da isplivaju na površinu.

Pitanje dece: Čije prezime i zašto?

Ako je oko ženinog prezimena moguća diskusija, pitanje prezimena deteta često otkriva još dublje ustaljene šeme. U velikoj većini slučajeva, deca dobijaju očevo prezime. Argumenti su razni: tradicija, želja da se "zna ko je otac", ili jednostavno podrazumevano stanje stvari.

Međutim, zakon dozvoljava da se dete preziva i po majci, ili po oba roditelja. U praksi, kombinacija dva prezimena za dete je moguća, ali često suočena sa birokratskim tumačenjima koja to ograničavaju. U nekim zemljama, poput Španije ili zemalja Latinske Amerike, davanje oba prezimena je uobičajena praksa. Kod nas, iako postoje pojedinci sa dva prezimena, procedura nije jednostavna i zavisi od tumačenja nadležnih organa.

Jedna od najintrigantnijih situacija je kada žena zadrži svoje prezime, a dete dobije očevo. Za neke je to nelogično: "Zašto se boriti za svoje prezime, a detetu dati drugačije?" Za druge je to prirodan kompromis ili čak poštovanje detetovog prava da nosi i deo očeve istorije. Praktični aspekti, poput putovanja sa detetom koje nosi drugačije prezime, danas predstavljaju sve manji problem zahvaljujući elektronskim bazama podataka, iako se preporučuje nositi overenu saglasnost drugog roditelja.

Pritisak okoline: "Šta će selo reći?"

Lični izbor često nailazi na snažan društveni otpor. Priče o mukovitim trenucima na venčanjima kada mlada izjavi da zadržava prezime, pa nastane "muk", ili pak "gromoglasan aplauz" mladoženjine stranke, govore mnogo. Muškarci čiji partneri zadrže svoje prezime često se suočavaju sa podsmehom iz okoline, sa etiketom "papučara".

Ovakve reakcije otkrivaju koliko je patrijarhalni model još uvek živ u kolektivnoj svesti. Promena prezimena se ne doživljava kao lična odluka, već kao pokazatelj odnosa moći u braku, "poštovanja" prema mužu, ili čak snage veze. Kako jedna učesnica primećuje: "Ono što mi se ne dopada jeste kada se ovo pitanje, koje je po meni vrlo lično i individualno, rešava po automatizmu ili da se podrazumeva da ide kako je 'red'."

Birokratska igra: Cena promene

Osim emocionalnog, postoji i vrlo praktičan aspekt promene prezimena: administrativna munja. Promena lične karte, pasoša, vozačke dozvole, zdravstvenog kartona, bankovnih računa, diplome, profesionalnih licenci, ugovora... lista je dugacka i zamorna. Nakon razvoda, vraćanje na devojačko prezime podrazumeva još jedan krug istih procedura, što mnoge navodi da zadrže prezime bivšeg supružnika, jednostavno iz zamornosti.

Zbog toga mnoge žene, čak i one bez posebne emotivne vezanosti za svoje prezime, odlučuju da ga zadrže prilikom udaje samo da bi izbegle ovaj birokratski pakao. "Ako zadržiš svoje prezime, ne menjaš ni ličnu kartu, ni pasoš... to je skroz kul varijanta i izbegavaš mnoge peripetije", savetuju one iskusne.

Zaključak: Pravo na ličnu priču

Debata o prezimenu u braku nikada nije samo o prezimenu. Ona je o tome ko smo i kako definišemo sebe u odnosu na druge. O tome da li naše poreklo određuje naš budući put, ili ga možemo sami kročiti. O tome kako balansiramo ljubav i poštovanje prema partneru sa ljubavlju i poštovanjem prema sebi samima.

Kao što je istorija pokazala, prezimena su fluidna i menjala su se kroz vreme. Ono što je danas "tradicija", nekada je bila novina. Najvažnija stvar koju ova rasprava naglašava je pravo na izbor i poštovanje tuđeg izbora. Bilo da se neko odluči da uzme partnerovo prezime iz ljubavi i želje za zajedništvom, da zadrži svoje iz ljubavi prema sopstvenom identitetu, ili da pronade neki treći put, ta odluka treba da bude rezultat ličnog, a ne društvenog pritiska.

U suštini, snaga porodice ne leži u zajedničkom prezimenu na poštanskom sandučiću, već u zajedničkoj ljubavi, podršci i poštovanju koje vlada unutar njenih zidova. Kako je jedna mudra rečenca sa foruma zaključila: "Ljudi, ako vas ime i prezime definiše, onda stvarno nemate ništa svoje." Možda je pravi izazov graditi nešto sopstveno, što će nas preživeti, bez obzira na to kako smo se zvali.